PERO ZANESENO LEPOTOM
U srpskom srednjem veku, u bogatom pisanom nasleđu toga doba ne postoji čvrsta granica između pismenosti i književnosti, što proističe iz karaktera srednjovekovne pisane reči. Pismo i književni jezik bili su Božiji dar. Književni jezik Srba u srednjem veku – srpskoslovenski, i njihovo pismo – ćirilica, bili su istovremeno pismo i jezik Svetog pisma i službe Božije, srpski sveti jezik.
Srpski svetorodni viteški kraljevi i vlastelini, gradeći manastire, svoje velelepne zadužbine, u kojima je cvetala duhovnost i umetnost, bili su po dometima u prosvećenosti i raskoši, uglednici među tadašnjim evropskim narodima. Srednjovekovni manastiri bili su svojevrsni duhovni rasadnici pisara – dijaka kao i obrazovanih pisaca, darovitih i učenih monaha, koji su zavetujući se na povučenost i ćutanje, učili veštini oblikovanja slova, stranica, celih knjiga, za opšte dobro i spas sopstvene duše. Oni su svojim posleničkim radom natkrilili minula stoleća i zadužili potomstvo. Naši misaoni državnici i dalekovidi srpski vladari verovali su u knjigu i u moć pisane reči. Pisanje se smatralo uzvišenim delanjem, i bilo je pismena potvrda beskrajnog trajanja Božije promisli i Njegovog nepresušnog milosrđa prema ljudima.
Svetozar Pajić Dijak, kaligraf, otkrio je u sebi poput drevnih pisara – dijaka, ono najređe, iskonski Božiji dar za umetnost. Trudoljubivo i samopregorno iželeo ga je, upivši u svoju dušu, i pero zaneseno lepotom, maštovitost pisara u ukrašavanju ćirilskih slova i raskošnih i raznovrsnih inicijala. U dostojanstvu svoga odabranog puta, otpočeo je ispisivanje, po svojoj pravednosti čuvenog Zakonika velikog cara, Dušana Silnog.
Ćirilska rukopisna baština književno uzorna, visoko otmena, puna pobožnosti i gospodstva, ostala bi skrivena pod stoletnom prašinom da nije bilo podvižničkog delanja pisara – prepisivača. Ovaj uzor ne zastareva ni danas, to vidimo u višestrano živom, umetnički podsticajnom i izražajnom peru Svetozara Pajića Dijaka. Tri decenije, on obdelava na povesno ukorenjenoj tradiciji, kao čuvar srpske rukopisne baštine. Na ovom teškom, ali lepom rukodelatnom poslu, Pajić je udahnuo svoj osobeni, prepoznatljivi pečat.
Pisar, kaligraf, iluminator i knjigovezac našeg doba, na svitku požutele, patinirane hartije, pergamentu, jarećoj koži... uverava nas da lepota Reči, ne mora da ostane zapretena u slovima. On im daruje bogate odežde, preodevajući ih sigurnom rukom u bujna inicijalna slova, razbokorene vinjete, minijature, zastavice... spasavajući ih od zaborava.
Katkad je vitko slovo u bledoj sepiji i tankim perom ispisano, ukrašeno zlatnom bojom. Neka slova imaju sedefasto crni ton, ukrašena bobicama i filigranskim ukrasnim detaljima. Stranice Četvorojevanđelja i drugih bogoslužbenih knjiga ukrašene su zastavicama, minijaturama sa dekorativnim i raskošnim biljnim ukrasima, stilizovanim granama sa listovima, lozicama i cvetovima, ili prepletima koji oblikuju kvadrate, osmice, elipse; pred nama su i ptice sa krunama povijenih ili raširenih krila, životinjski i cvetni motivi – umetnički oblikovana slova ili žive slike.
Vešto i strpljivo pero Svetozara Pajića Dijaka, zadivljeno lepotom srpskih rukopisnih knjiga potvrđuje da je nepresušan svetosavski medotočni izvor i nepobediva snaga svetih predaka da zauvek svedoče od koga smo postali i stasali. Radinost, zaturena i zaboravljena srpska vrlina, u Bogougodnom delanju Svetozara Pajića Dijaka, donela je radost i savremenicima i potomcima.
Vesna Bašić
Istoričar umetnosti
