Username:

Password:

Fargot Password? / Help

Проф. др Драгиша Бојовић Директор института за црквене студије и декан Богословског факултета у Нишу

ПЕСНИК МЕЂУ ГРАМАТИЦИМА

Време свештеног поштовања речи и књиге везано је за златни период српске културе, средњи век. Бројни преписивачи, од дијака Григорија и старца Симеона па све до масовније појаве штампаних књига, неговали су култ речи у којем је доминирао страх Божији према Богу Логосу. Појава штампе је довела до својеврсне дехуманизације и профанисања божанске речи. О каквој је само разлици реч! Довољно је упоредити данашње брујање штампарских машина и ондашњу побожну душу скрипрорија, испосница, у којима се у благослову и молитви исписују странице светога текста. То време, које је далеко иза нас, оживљава својом руком Светозар Пајић Дијак. Исписујући, најчешће на пергаменту, бројне странице српских рукописних књига. Међу њима су читави кодекси попут Душановог законика, Откривење Светог Јована Богослова, молитвеника... Уз то, он се исказује и као изванредни илуминатор који исписане редове украшава бројним иницијалима, заставицама и минијатурама.

Данас је Дијак, свакако, типичан и доста усамљен представник српског сликарства које је, за разлику од иконописа и фрескосликарства, мало познато. На страницама његових рукописа доминирају ликови јеванђелиста, али и мање познате илустрације рукописног наслеђа. Поред тога, он понекад храбро ктиторске портрете, на пример Светог Стефана Дечанског, из једног жанра преводи у други, из фрескосликарства у минијатурно, књижно сликарство.

Светозар Пајић Дијак, песник међу граматицима, својим рукописом исписује својеврсну химну светој ћирилици. Лепота слова и речи настају у славу божанске лепоте. Као што појање одјекује међу зидовима, тако и свештена слова красе странице књига. Управо такви његови радови уводе нас у амбијент светогорских, дечанских и сопоћанских испосница и келија у којима је настајало српско културно благо и које он вештом руком и јединственим надахнућем реафирмише.