Username:

Password:

Fargot Password? / Help

ПЕРО ЗАНЕСЕНО ЛЕПОТОМ

У српском средњем веку, у богатом писаном наслеђу тога доба не постоји чврста граница између писмености и књижевности, што проистиче из карактера средњовековне писане речи. Писмо и књижевни језик били су Божији дар. Књижевни језик Срба у средњем веку – српскословенски, и њихово писмо – ћирилица, били су истовремено писмо и језик Светог писма и службе Божије, српски свети језик.

Српски светородни витешки краљеви и властелини, градећи манастире, своје велелепне задужбине, у којима је цветала духовност и уметност, били су по дометима у просвећености и раскоши, угледници међу тадашњим европским народима. Средњовековни манастири били су својеврсни духовни расадници писара – дијака као и образованих писаца, даровитих и учених монаха, који су заветујући се на повученост и ћутање, учили вештини обликовања слова, страница, целих књига, за опште добро и спас сопствене душе. Они су својим посленичким радом наткрилили минула столећа и задужили потомство. Наши мисаони државници и далековиди српски владари веровали су у књигу и у моћ писане речи. Писање се сматрало узвишеним делањем, и било је писмена потврда бескрајног трајања Божије промисли и Његовог непресушног милосрђа према људима.

Светозар Пајић Дијак, калиграф, открио је у себи попут древних писара – дијака, оно најређе, исконски Божији дар за уметност. Трудољубиво и самопрегорно ижелео га је, упивши у своју душу, и перо занесено лепотом, маштовитост писара у украшавању ћирилских слова и раскошних и разноврсних иницијала. У достојанству свога одабраног пута, отпочео је исписивање, по својој праведности чувеног Законика великог цара, Душана Силног.

Ћирилска рукописна баштина књижевно узорна, високо отмена, пуна побожности и господства, остала би скривена под столетном прашином да није било подвижничког делања писара – преписивача. Овај узор не застарева ни данас, то видимо у вишестрано живом, уметнички подстицајном и изражајном перу Светозара Пајића Дијака. Три деценије, он обделава на повесно укорењеној традицији, као чувар српске рукописне баштине. На овом тешком, али лепом рукоделатном послу, Пајић је удахнуо свој особени, препознатљиви печат.

Писар, калиграф, илуминатор и књиговезац нашег доба, на свитку пожутеле, патиниране хартије, пергаменту, јарећој кожи... уверава нас да лепота Речи, не мора да остане запретена у словима. Он им дарује богате одежде, преодевајући их сигурном руком у бујна иницијална слова, разбокорене вињете, минијатуре, заставице... спасавајући их од заборава.

Каткад је витко слово у бледој сепији и танким пером исписано, украшено златном бојом. Нека слова имају седефасто црни тон, украшена бобицама и филигранским украсним детаљима. Странице Четворојеванђеља и других богослужбених књига украшене су заставицама, минијатурама са декоративним и раскошним биљним украсима, стилизованим гранама са листовима, лозицама и цветовима, или преплетима који обликују квадрате, осмице, елипсе; пред нама су и птице са крунама повијених или раширених крила, животињски и цветни мотиви – уметнички обликована слова или живе слике.

Вешто и стрпљиво перо Светозара Пајића Дијака, задивљено лепотом српских рукописних књига потврђује да је непресушан светосавски медоточни извор и непобедива снага светих предака да заувек сведоче од кога смо постали и стасали. Радиност, затурена и заборављена српска врлина, у Богоугодном делању Светозара Пајића Дијака, донела је радост и савременицима и потомцима.

Весна Башић

Историчар уметности